Psihopate su savrseno usamljeni ljudi. Oko njih su samo "kulise" u koje spadaju i sva ziva bica.
Pretpostavljam da im ta usamljenost ni najmanje ne smeta. Sto bi rekla jedna od "zvezda" u Srbiji: Hvala mojim roditeljima sto sam jedinica! Zaista tuzno, a i opasno.
U njihovom svetu, svet su, ionako, samo oni . Svet se oko njih vrti. Svet zbog njih postoji. Drugi ljudi su ne sporedni glumci, nego statisti, rekviziti, publika. (Doduse, pubika sacinjena od debila, tako da ni aplauz nista ne vredi).
One man show.
Ubedjena sam da su psihopate u dubini...hm..duse i savrseno nesrecni ljudi. Mnogi se nece sloziti sa mnom, a narocito same psihopate. Pa, oni uzivaju u svom zivotu! Oni zive apsolutno onako kako se njima dopada! Oni imaju potpunu slobodu!
Mozda je u tome problem. Ta prokleta sloboda..
Covek je previse mali da bi podneo teret slobode. Previse je teskih pitanja na koja nema odgovor.
Psihopata bezi od teskih pitanje, ne upusta se mnogo u razmisljanja o smislu zivota. Ideal postojanja mu je da se svede na instinkte, da postane slican zivotinji. Po mogucstvu, naravno, grabljivici.
U toj ulozi se oseca iole sigurno. Zivot posmatra kao video-igricu. Poigrava se sa svojim zrtvama. Uziva u pobedi.
Zivi u lazima i sa lazima. Pretvara se. Prikriva se. Sam sebe ubedjuje da je faca. Mozda mu gomila novca to potvrdjuje.
Svakako mu imponuje sto je svet generalno prihvatio psihopaticne vrednosti, pa ga svi cene, svi mu se dive.
On ih sve prezire. Ipak bi voleo da sa nekim podeli svoju pravu prirodu. Koliki god uspeh stekao i novca zaradio, izgubljen je u besmislu svog postojanja. Zato odlazi na forume na netu gde otvara dusu (tako sam i ja dosla do ovih saznanja :)) trazeci ljude slicne sebi. Ponekad samo da bi ih izvedjao i odmerio snage i sa njima. I dobio dodatnu potvrdu da nesto vredi.
Niko ne moze da me ubedi da se psihopate ne osecaju bezvredno. Oni toga verovatno nisu svesni, ali ipak je sasvim izvesno da se svi tako osecaju. Inace ne bi odmeravali snage sa ljudima koji su ocigledno slabiji ili u nepovoljnom polozaju, koje takodje smatraju bezvrednima (ali svesno). Oni, zapravo, citavu ljudsku vrstu smatraju bezvrednom, ukljucujuci sebe. Citav svet, citav univerzum.
Cesto dizu ruku na sebe. Ili, jednostavno, ne brinu za svoju bezbednost. Prepustaju se drogi, bezeci od praznine u jos veci ambis.
Cesto se seku po telu pokusavajuci da osete makar nesto. Zamislite zivot bez emocija, zivot koji je samo u glavi, koji je samo i jedino kalkulacija. Zivot racunara. Robota. Gde je sreca u tom zivotu?
Pa ipak, traba li ih zbog toga zaliti? Ne. A zasto i zbog cega ne, tome cu posvetiti sledeci blog.
Do tada, mislite svojom glavom i ne pristajte da vas psihopata ubedi da je njemu bolje u zivotu od drugih. Da je superiorniji, snalazljiviji, vestiji, i da, uostalom, to nesto znaci.
Vazno je samo biti ispunjen ljubavlju i srecan. Ne dajte da vam to psihopata unisti.
Pretpostavljam da im ta usamljenost ni najmanje ne smeta. Sto bi rekla jedna od "zvezda" u Srbiji: Hvala mojim roditeljima sto sam jedinica! Zaista tuzno, a i opasno.
U njihovom svetu, svet su, ionako, samo oni . Svet se oko njih vrti. Svet zbog njih postoji. Drugi ljudi su ne sporedni glumci, nego statisti, rekviziti, publika. (Doduse, pubika sacinjena od debila, tako da ni aplauz nista ne vredi).
One man show.
Ubedjena sam da su psihopate u dubini...hm..duse i savrseno nesrecni ljudi. Mnogi se nece sloziti sa mnom, a narocito same psihopate. Pa, oni uzivaju u svom zivotu! Oni zive apsolutno onako kako se njima dopada! Oni imaju potpunu slobodu!
Mozda je u tome problem. Ta prokleta sloboda..
Covek je previse mali da bi podneo teret slobode. Previse je teskih pitanja na koja nema odgovor.
Psihopata bezi od teskih pitanje, ne upusta se mnogo u razmisljanja o smislu zivota. Ideal postojanja mu je da se svede na instinkte, da postane slican zivotinji. Po mogucstvu, naravno, grabljivici.
U toj ulozi se oseca iole sigurno. Zivot posmatra kao video-igricu. Poigrava se sa svojim zrtvama. Uziva u pobedi.
Zivi u lazima i sa lazima. Pretvara se. Prikriva se. Sam sebe ubedjuje da je faca. Mozda mu gomila novca to potvrdjuje.
Svakako mu imponuje sto je svet generalno prihvatio psihopaticne vrednosti, pa ga svi cene, svi mu se dive.
On ih sve prezire. Ipak bi voleo da sa nekim podeli svoju pravu prirodu. Koliki god uspeh stekao i novca zaradio, izgubljen je u besmislu svog postojanja. Zato odlazi na forume na netu gde otvara dusu (tako sam i ja dosla do ovih saznanja :)) trazeci ljude slicne sebi. Ponekad samo da bi ih izvedjao i odmerio snage i sa njima. I dobio dodatnu potvrdu da nesto vredi.
Niko ne moze da me ubedi da se psihopate ne osecaju bezvredno. Oni toga verovatno nisu svesni, ali ipak je sasvim izvesno da se svi tako osecaju. Inace ne bi odmeravali snage sa ljudima koji su ocigledno slabiji ili u nepovoljnom polozaju, koje takodje smatraju bezvrednima (ali svesno). Oni, zapravo, citavu ljudsku vrstu smatraju bezvrednom, ukljucujuci sebe. Citav svet, citav univerzum.
Cesto dizu ruku na sebe. Ili, jednostavno, ne brinu za svoju bezbednost. Prepustaju se drogi, bezeci od praznine u jos veci ambis.
Cesto se seku po telu pokusavajuci da osete makar nesto. Zamislite zivot bez emocija, zivot koji je samo u glavi, koji je samo i jedino kalkulacija. Zivot racunara. Robota. Gde je sreca u tom zivotu?
Pa ipak, traba li ih zbog toga zaliti? Ne. A zasto i zbog cega ne, tome cu posvetiti sledeci blog.
Do tada, mislite svojom glavom i ne pristajte da vas psihopata ubedi da je njemu bolje u zivotu od drugih. Da je superiorniji, snalazljiviji, vestiji, i da, uostalom, to nesto znaci.
Vazno je samo biti ispunjen ljubavlju i srecan. Ne dajte da vam to psihopata unisti.
